Живојин Павловић
Биланс совјетског термидора:
Приказ и открића о делатности и организацији Стаљинског терора
Још од првих процеса и стрељања у Москви, многима од нас било је јасно да је тамо почео коначни обрачун између стаљинске бирократије са једне, и старих бољшевичких кадрова који су остали верни старим партијским принципима и њеном програму са друге стране. Јасно је било и лаику да је у питању, не борба између револуције и "шпијуна и издајника", већ да је у питању борба око завођења личног режима коме се на челу налази Стаљин, а против стварних шефова бољшевичке партије, поборника демократије у истој и права аутокритике чланова партије. Ретки су били, такође, они који су веровали у истинитост вешто инсценираних процеса и немогућих оптужби и самооптужби. Напротив, сви они који су познавали унутрашње борбе у Бољшевичкој партији, као и до које су мере допрле заоштрености између појединих схватања, знали су да је у питању поче-так дефивитивне ликвидације опозиционих група и завођење личне диктатуре Стаљина и његове клике, а то је било могуће само на лешевима опо-зиционара разних нијанси, заправо свих оних који су били против диктатуре једне личности у партији, и који су памтили у истој друга времена. Јасно је било, такође, да су опозиционари поку-шали још једном, и последњи пут, да сачувају партији колико-толико лењински карактер и њене основне принципе, унутрашњу демократију и право критике, и да исправе грешке које је бирократија направила приликом насилне колективизације и индустријализације земље, али да је тај покушај утопљен у крви од стране кремаљских термидораца на челу са Стаљином.
Но, и поред тога што смо били убеђени у лажност оптужби и излишност оваквог начина ликвидације опозиције старих бољшевика (када је остало много човечнијих средстава на располагању стаљинској бирократији), "дисциплина" нас је спречавала да се ставимо на страну прогоњених, на страну жртава стаљинске клике, и да устанемо против овог излишног и жалосног крвављења. Та "дисциплина", која у нашем речнику не значи ништа друто до слепа покорност, не партији, него клики која јој се моментално налази на челу, спречила нас је да устанемо у одбрану политичких затвореника и осуђеника и да за њих тражимо бар она права која тражимо за наше политичке једномишљенике од буржоаских режима, јер та права, нажалост, немају у бољшевичкој Русији ни комунисти неконформисти. Да смо то учинили првих дана клања у Москви, као што је мислио Рапопорт и остали, сачували би на тај начин безброј живота руских комуниста, чиме бисмо извршили нашу комунистичку дужност и скинули са себе одговорност моралних саучесника у овим ужасним покољима старих бољшевика.
Поред "дисциплине", разлог овог злочиначког ћутања лежао је још у томе, што смо веровали да ће саме руске масе и поред свег терора, а нарочито партијско чланство, моћи кроз партију, ако ништа друго, а оно бар зауставити масовни покољ најбољих партијских кадрова. У ово смо веровали, јер на жалост, нарочито ми који смо били изван Русије, имали смо још илузију о правима чланства са једне, и нисмо имали појма о ужасном терору који је ГПУ завео у СССР-у са друге стране. Најзад, ћутали смо и због тога што је међународна ситуација била врло тешка те смо сматрали да није требало учинити ништа што би могло убити поверење радничких маса изван Русије у Совјетску Унију, као и да је то унутрашња ствар Бољшевичке партије, чије ће чланство умети пребродити и ову кризу без великих последица по режим, и сачувати партију од расцепа. Веровали смо да ће руски пролетаријат, који је знао и умео срушити царизам, знати и умети, такође, обуздати и ову шаку бирократа и насилника, који су тамо завели режим, у коме једна бивша принцеза или принц, имају више права него један бољшевик, бивши председник Совјетске владе.
И збиља, да се овај стаљински терор није проширио и на остале стране комунистичке партије, чланице Коминтерне, па и на саму Коминтерну, као и да није дошло до савеза између Хитлера и Стаљина, прешли бисмо преко свега овога, увек у нади да ће се реакција партијског чланства осетити, а симптоми су се осећали скоро у целој Совјетској Унији. Али, када је извршен покољ и страних комуниста, и када је доцније дошло до отвореног савеза између Хитлеровске Немачке и Стаљинске Русије, када су се први пут, једна поред друге, залепршале заставе српа и чекића и кука-стог крста, пукло нам је пред очима да је тамо у питању почетак ликвидације бољшевизма, завођење личне диктатуре Стаљинове и проширење стаљинског терора и на стране партаје, које би на тај начин постале обичне агентуре московске полиције и њених шефова, а то даље значи ликвидирати у тим партијама демократију и право критике, те довршити клање свих комуниста неконформиста и на страни као и у Совјетској Унији. Завести и у њима режим слепе покорности неком пузавцу, који још има поверење стаљинске полиције.
Тек после свега овога што се одиграло, увидели смо у каквим смо злочинима индиректно учествовали у нашој кампањи за време првих процеса, и колику моралну одговорност носимо као саучесници у ликвидацији наших пријатеља, руских и страних. Тек пошто су се наше илузије разбиле о грубу стварност, схватили смо којим је путем кренуо кремаљски термидорац са његовом кликом окупљеном око породице Кагановића. Све илузије да се тамо ради искључиво за "човека" разбиле су се о стварност свакодневног уништавања најбољих људи Совјетске Уније, чије је људско достојанство срољано у блато и потом утопљено у њиховој сопственој крви. Када је дошло дотле, да у Русији уживају већа права помјешчици, који су пришли режиму, него стара бољшевичка гарда, онда то значи, да се у Русији нешто темељито изменило, и да то није она Русија, у коју смо ми млађи идеалисти веровали и били готови да поднесемо све жртве. Када смо после 20 година совјетске власти спали на то да констатујемо да је царистички режим био кудикамо хуманији за бољшевике као противнике, него стаљински бољшевици (ако се исти тако могу назвати) за чланове сопствене партије, онда обавезно морамо веровати да је то у ствари постепена ликвидација бољшевизма коју Стаљин спроводи узимањем у своје руке све државне власти и укупног партијског апарата. И најзад, када констатујемо, да је сгаљински терор уништио више бољшевика него што их је уништио царистички режим, па можда и сви капиталистички режими заједно, онда са каквим правом и каквим образом комунисти траже од буржоаских режима хуманији поступак са њиховим противницима?
Када смо принуђени да констатујемо да комунисти имају много више права у једној "трулој" буржоаској демократији него комунисти у "совјетској демократији", која их уништава на десетине хиљада, онда збиља има нешто труло у том режиму, а ту трулеж не треба тражити на страни стрељаних и прогоњених.
И најзад, зар се морало прибећи масовном стрељању опозиционих елемената у партији, када су комунисти против смртне казне, и када је иста укинута и за криминалце? Зар у Совјетокој Унији нема довољно затвора и простора где би се могли "изоловати" опозиционари, ако се већ није могло или хтело са њима сарађивати; зар није било боље и човечније те заслужне борце совјетске револу ције послати у Сибир или још даље, на поларна острва, него их подавити у разним Љубјанкама? Каква иронија! Ми захтевамо од буржоаских режи-ма благе казне за комунисте, а нико од нас није се усудио да захтева од "комунистичке"' Русије блаже казне за комунисте из опозиције, који нису ни шпијуни ни издајници, већ смо напротив, запенушаних уста тражили у резолуцијама и у штампи за оне који су били наши учитељи и који су били стварни творци совјетске власти, да треба да умру "као пси", чиме смо стално куражили убице да продуже свој крвнички посао.
Затим, ми свакога дана говоримо о култури, и што је још најсмешније проповедамо да је совјетска власт носилац културе и бранилац исте од међународног фашизма, док се за то време та иста власт служи истим некултурним и варварским методама против својих сопствених чланова. Ми смо се ругали земљама које су спаљивале марксистичку, јеврејску и демократску литературу, док данас нема ни у једној руској библиотеци дела Троцког, Бухарина, Зиновјева, Безименског, Пастернака, Кољцова и других, која су свакако спаљена (као што смо ми по налогу Коминтерне спалили брошуре последњег секретара Ком. партије Југославије Милана Горкића у Паризу). Ниједна руска војна библиотека не располаже више делима стрељаних совјетских маршала, а нарочито Јегорова који је писац скоро свих војних уџбеника и великог броја чувених војних студија.
Никада ниједна људска заједница није могла да напредује ни да се развија без дисциплине. Али исто тако никада и ниједна заједница није могла опстати ако је она од својих чланова тражила само обавезе, а није им давала и права. А основно право члана једне заједнице, јесте право да може слободно бранити своје уверење пред члановима те заје-днице, слободно критиковати њене недостатке и злоупотребе које се могу десити приликом извођења њеног програма. То нарочито важи, за радничке заједнице, јер су радници први схватили значај слободе и демократије, јер су они били прве жртве насиља и безвлашћа. Једна радничка партија не може се замислити без унутрашње демократије и права њених чланова на критику. То су нас учили први пролетерски учитељи Маркс и Енгелс, то нас је учио и Лењин, па је то, као што ћемо видети касније, понављао и Стаљин. Принцип демократије и права аутокритике стављен је на чело статута кому нистичких партија. Тај принцип постоји и данас, али нажалост, само на хартији, те и поред тога, лете главе њених најбољих чланова, а остали, који су преживели ово катастрофално крвављење нису сигурни да ће замркнути и осванути.
Никада у једној заједници сви људи нису једнако мислили по свим питањима, ако већ нису пустили једног између њих да за њих мисли и дела, како сам нађе за сходно. Чак и верске заједнице, које су у име виших сила тражиле од своје пастве да се без размишљања и без резерве покоре догмама, и оне су имале својих чланова, који су те услове подвргавали разуму. Хришћанство се поделило на безброј секти и јереси, па да ипак није ништа изгубило од свога првобитнога. Па и у радничким партијама није могуће да сви имају исте погледе по свим проблемима и свим питањима. Отуда су се у свим партијама, па и у бољшевичкој, по разним проблемима и у разна времена јављале струје које нису делиле мишљење већине, или које су каткада имале чак и апсолутну већину у односу према вођству. Ипак, све то није ни најмање нашкодило бољшевичком режиму, јер, како је некад говорио Стаљин, критика само учвршћава, а никако не разара.
Стаљин је хтео, међутим, да сви мисле као и он, па макар то било и по цену тоталног истребљења свих неконформиста, па макар то разорило и сам бољшевички режим. Стрељао је по групама. Стрељани су троцкисти, мјасниковци, зиновјевци, бухаринисти па чак и стаљиновци, који се нису слагали са оваквим начином ликвидације опозиције; и најзад, чак и они који су за рачун Стаљинов били извршиоци овог крвавог дела, као што је случај са Јежовим и др. Потом су стрељани у Коминтерни сви они који су делили мишљење шефова опозиционих група. Најзад, дошао је ред и на стране комунисте, који су макар кад и макар где изразили мишљење које се није слагало у оном моменту са партијском "линијом". Сви су стрељани само зато што су веровали да имају права да слободно говоре у својој партији и да бране своја гледишта пред партијским чланством, Јер им то дозвољавају и гарантују партијски статути. Ето, то је разлог стрељања. Све друго је фантазија.
Ко је извршио све ове злочине над страним комунистима? Совјетска полиција ГПУ по налогу Стаљиновом. ГПУ је полиција једне државе. Сада нам је први пут пало у очи да совјетска полиција има права на наше животе исто онако као и на животе совјетских грађана.
Ми из базе, имали смо пред очима партијске статуте и партију која је искључиво надлежна да примењује казне над својим члановима али само у оквиру тих статута. Највећа је казна искључење, против кога смо имали права да се жалимо партијском конгресу, па чак и Коминтерни. Међутим, видећемо, како су наши партијски представници у Москви и угледни партијци стрељани од стране ГПУ-а јер су некада били у опозицији исто онако као и чланови партије Совјетске Уније. То се све чини без знања партијског чланства и без његовог одобрења, а свакако и против воље тог чланства и партијских органа, надлежних за казне, али не и за стрељање. За стрељање страних комуниста, а међу њима и југословенских, не само да није тражено одобрење од партијских инстанци, него су и оне саме разорене или десетковане, без икаквог претходног обавештења партијског чланства, а нарочито без објашњења у чему се састоје њихове "издаје" и њихова "шпијунска" работа.
Из овога излази, да као чланови комунистичке партије, нисмо ништа до жртве и слуге једне стране полиције, једне стране државе, која више није оно у што смо раније веровали.
Стрељани страни комунисти (као и домаћи), то су махом били они који су били у опозицији пре 10 или 15 година, и који су још одавно капитулирали пред "стаљинском линијом" било из страха, било из бојазни да се не цепа партија. То је случај са већином руских комуниста и скоро са свим страним, па и југословенским комунистима. Али, како један незнатан број од њих није био положио оружје, и како су критике опозиције добијале овоје оправдање у самом Стаљиновом раду, почело се са стрељањем свих њих без обзира на њихово "покајање" и на њихову оданост стаљини зму. И др Сима Марковић, шеф србијанског пролетаријата дао је изјаву да је "грешио" у његовом националном питању, и да више не мисли као раније па је ипак пао, иако је сада и сам Стаљин прихватио Симино гледиште за Југославију по националном питању. Исти је случај са свим осталим групама Југословенске партије, мада су још одавно сви ликвидирали своје групе и фракције и одано сарађивали у партији уколико су им партијски послови поверавани.
Отуда и није никакво чудо, што су у овој општој хајци против неконформиста употребљена сва, па и најнедостојнијаа средства. Када су могле да се изнесу немогуће оптужбе против оптужених, онда каквим се све средствима није служило да се те оптужбе прикажу бар приближно као тачне. Што су "мртве душе", разни провокатори и истински шпијуни, а нарочито елементи туђи радничком покрету нашли погодан терен да се у новој ситуацији свете или да се попну у бирократској стаљинској хијерархији, то је нешто сасвим нормално у таквој ситуацији, јер ћемо видети касније, каквих је ове злоупотреба било у гоњењу и масакрирању старих бољшевика. Отуда и није чудо, што се та трагична ситуација пресадила и у стране партије, а нарочито у Југословенску. И код нас су сличне индивидуе одиграле своје недостојне улоге провокатора и допринели да се отера скоро све партијско вођство у смрт или у Сибир. Сва су средства употребљена у терећењу људи који су имали ту несрећу да су се налазили у Совјетској Унији, када је отпочео стаљински терор. Пошто је извршен посао у Москви, што уосталом није било тако тешко, почела је стаљинска хајка против Југословеноких комуниста у Паризу, а потом и у Југославији. Моменат је био драгоцен, да се најуре из партије не само такозвани "горкићевци", већ и "марковићевци", "цвијићевци" итд. Сав посао ових неколико пузаваца који су се нашли захваљујући Горкићу на челу партије (јер је на крају крајева ипак некога требало оставити на челу партије) састојао се у томе да пронађу оне партијце, који би евентуално били кадри да ометају њихове полтронске работе, па да их "очисте" као "несигурне елементе". Ти људи, који су све до последњег дана важили као најватренији "горкићевци" задржани су на челу партије нарочито услед тога, јер збиља, осим њих није више никога остало, у које би Стаљин имао поверења. Можда до прве прилике, као и у Русији, док се не нађу гори.
Али они се нису задржали само на денунцијацијама совјетској полицији. Тамо где нису могли да се послуже ГПУ-ом, они су денунцијацијама призивали у помоћ буржоаске полиције. Сва су за њих средства дозвољена, као и за њихове московске колеге. Навешћу само један пример, који тако живо илуструје каквим су све средствима били у стању ови људи да се послуже.
У Јулу месецу 1938 године, париска полиција је отказала гостопримство др Лабуду Кусовцу, И. Марићу и њиховим женама, затим писцу ових редова и још неколицини наших интимних сарадника и пријатеља. Пало нам је у очи, да међу изгнаним нема ниједног од стаљиноваца. Ово изгнанстао је било врло загонетно, јер се знало да смо ми скинути са свих партијских послова још 1937 године, одмах после хапшења секретара партије Милана Горкића у Москви. Када смо се обратили француској Комунистичкој партији да преко својих органа интервенише код г Министра унутрашњих дела, њен представник, који води рачуна о овим пословима, изговорио се да не може одмах да интервенише, јер је потребно претходно да се поведе о нама анкета, да се види да ли смо чланови партије, итд. У ствари то је био само изговор, јер смо сви били код француске Комунистичке партије легализовани, а овај нас је скоро све и лично познавао. У то време наређено је у Центру веза и Црвеној помоћи да о нама ништа не предузимају. Тада сам се обратио Лиги за Право човека која је са доста муке успела да обустави мој изгон, те користим прилику да се и овим путем захвалим г. Виктору Башу и Емилу Кану на свесрдном заузимању. Тек после 4 месеца, пошто је Црвена помоћ сазнала да сам се извукао, известила ме је да је партија "одобрила" интервенцију.
У току те интервенције мојих пријатеља уверио сам се да наш изгон није тражило југословенско послансгво већ је денунцијација дошла са друге стране. Ови вајни представници партије послужили су се денунцијацијама код француске полиције, било преко француске партије, било преко агената ГПУ-а.
Други доказ директних денунцијација је, такође, интересантан. У једном париском листу ("Либертер" од 29. XII 1938), после једног увода против београдске полиције стоји и овај пасус:
"Са својом плејадом шпијуна, провокатора и дуплих агената камуфлираних у свим политичким партијама, а иарочито у комунистичкој партији, као што је случај са Павлом Бастајићем, Мустафом Голубићем, Осојцем (ваљда Кусовцем), Андријом или 'Ериестом', Рајком Јовановићем, а парочтпо бившим генералним секретаром КПЈ Горкићем, који је издао књигу 'Новим путевима', у којој пружа џелатима против радничких бораца оружје; са овом екипом, као и са другима, Аћимовић, министар полиције нове владе Стојадиновића, 'много обећава итд."
Утврдили смо да овај напис долази из парти-јског вођства из Париза, а и сама терминологија је довољан доказ ове нотице, јер је иста као и она која се употребљава против неконформиста у Москви, као и у партијској штампи у Паризу.
Све то, натерало ме је да изађем пред јавност са овом брошуром и да јој бар приближно представим биланс стаљинског терора од 1935. године па до данас, како у руској Комунистичкој партији, а тако исто и у осталим. Мој посао није био лак тим пре, што је скоро немогуће доћи до података о клању и затварању домаћих и страних комуниста, јер о њима не пише много ни сама совјетска штампа.
Отуда сам био присиљен да црпим податке из разних брошура, часописа, листова, француских и руских, као и из дела "дезертера", који су успели да умакну својим џелатима. Трудио сам се нарочито да не уврстим у листу покланих оне жртве чије је стрељање демантовано, мада је било таквих слу-чајева, да су московски листови по три пута дема-нтовали стрељање неког "шпијуна", па да га после извесног времена уврсте у списак стрељаних.
Да би читаоцима било што јасније ово термидорско лудило, дао сам биографије већине стрељаних да би се видело какве су све улоге играли пре револуције, за време, и по узимању власти у Совјетској Унији, а то ће бити, такође, довољан доказ о немогућности оптужби о такозваној "шпијунажи" и "издајству".
Трудио сам се да то "чишћење" представим по комесаријатима, одвојивши партијски апарат од државног, што је иначе доста тешко, када се зна да осим малог броја, скоро сви високи државни функционери су истовремено и чланови партијских инстанци.
И најзад, циљ је ове брошуре да прикаже право стање у Совјетској Унији, да прикаже и разголити овај режим крви и ниских клевета које је завео Стаљин у земљи са његовом полицијом, те да на тај начин подстакне радничке и напредне елементе да поведу енергичну акцију у корист жртава стаљинског терора, да тражи право излаза из Совјетске Уније свих ухапшених и искључених који још нису стрељани, и најзад да траже амнестију свих политичких затвореника, а нарочито странаца.
Будући да су масовна стрељања заузела такве размере, да се више не може ћутати, потребно је дићи глас протеста и учинити све да се још преостале жртве стаљинског термидора спасу из Совјетске Уније. која је Стаљиновом вољом погазила основно право страних политичких емиграната - право азила. Ако још нису стрељани Сима Марковић, Милан Горкић, Филип Филиповић, Хорватин, Новаковић, Цвијић и други. (што на жалост изгледа да је све свршено), света дужност радника и напредних елемената је да се тражи њихово пуштање на слободу и дозволи да могу слободно напустити стаљинску Совјетску Унију.
Потребно је затам наћи неки излаз, неки нови пут за радничко и напредно деловање. Потребно је учинити све да се отресемо полицијског стаљинског туторства, да станемо на наше ноге и да учинимо крај злочиначком истребљивању радничких бораца које Стаљин коље у разним Љубјанкама.
Али, пре свега, треба спасавати људе. Треба бранити част и истину од лажи и клевета.
Као један од блиских сарадника, свакако стрељаног, последњег секретара партије Милана Горкића, повлачећи се из партије, хтео сам, најзад, да са овом брошуром допринесем у прочишћавању ситуације и расветљавању истине.