Живојин Павловић
Биланс совјетског термидора:
Приказ и открића о делатности и организацији Стаљинског терора
Овакав начин уништавања партијских кадрова у противречности је са основним правом човека и грађанина, правом која ми у свакој прилици тражимо од буржоаских режима, када су у питању гоњења напредних елемената. Са друге стране, овакво варварско истребљивање, не политичких противника, него неконформиста је, такође, у апсолутној противности и са комунистичким доктринама, које као први принцип истичу: унутрашња демократија у партији и право критике партијских чланова.
Гоњење старих бољшевичких кадрова од стране Стаљина и његове клике, масовно стрељање свих неконформиста, чланова партије, је доказ да се о тој демократији као ни о правима чланова у Бољшевичкој партији не може говорити. Међутим, још и данас, не само у комунистичким партијама изван Совјетске Уније, већ и у статутима Бољшевичке партије налазе се на почасном месту ови основни принципи комунистичких партија које је Стаљин погазио, присиливши и остале партије да то исто учине. На овај начин укинуто је основно право партијског чланства, те у комунистичкој партији су сада задржане само дужности и слепа покорност вођству што у многоме личи на фашизам. То радници, окупљени око комунистичких партија свакако нису хтели.
Према комунистичким теоретичарима, пролетерска демократија треба да буде кудикамо шира од сваке буржоаске демократије. Лењин сам, приликом полемике са Кауцким, пише:
"Пролетерска демократцја је хиљаду пута демократскија од сваке буржоаске демократије. Совјетска власт је 1000 пута демократскија од сваке буржоаске републике."
Овај основни принцип унутрашње демократије пренет је у програме свих комунистичких партија. У свим, нарочито у легалним партијама може се на првом месту наћи став о унутрашњој демократији и слободи дискусије у партији. Француска Комунистичка партија у својим статутима овако објашњава принцип демократије и слободу критике:
"Структура партије се базира на припципу демократског ценшрализма, тј. дискусија је слободна у нашој партији; свак има право да изнесе своје мишљење и да га брани од ћелије па до Централпог Комитета."
Право критике проистиче из принципа демократије у партији. По њему се углавном и мери демократија у једној људској заједници. Лењин нас сам о томе учи:
"Бољшевички метод нас учи о неопходпости аутокритике, јер смо ми партија аутокритике, јер смо партија пролетаријата."
"Ми ие само да се не бојимо критике, вели даље Лељин, већ излазимо пред радничку класу голих груди излажући јој политику партије са њеним недостацима. Партија се челичи аутокритиком. "
У једној пролетерској заједници слобода критике треба не само да је право, већ и прва и најосновнија дужност једног члана те заједнице. Критика је начин да се укаже на грешке које се могу десити у спровођењу партијске политике и извођењу њеног програма. Исто тако и признати њене грешке и указати на њих искреном критиком и самокритиком, најбоља је гаранција да једна заједница, да једна партија не скрене са правог пута и не огреши се о статут и програм око кога је окупила своје чланове. Укинути то право, значи сигурно поћи странпутицом. Отуда Лењин вели:
"Признати отворено грешку, открити њене узроке, анализирати ситуацију која их је проузроковала, испитати плашво средства да се она исправи, то је зиак озбиљне партије. "
Али не само да је тако говорио творац бољшевизма Лењин, то је касније понављао и његов "заменик" Стаљин, као и Лазар Кагановић, један од најглавнијих помагача Стаљинових у истребљивању старих бољшевичких кадрова. У априлу 1934, на партијском конгресу, који је одржан непосредно пред почетак совјетског термидора Стаљин вели:
"Верификација партијске политике врши се не по њеним паролама и одлукама, већ по њеним делима, јер је само тако могуће освојити масе и задобити љихово поверење."
На седници Централног комитета Бољшевичке партије, која је одржана у априлу 1929. године после оштре критике опозиције потврђен је принцип "аутокритике" и демократије у партији.
"Аутокритика нам је, вели Стаљип тада, потребна као ваздух и вода. Чак и ако радничка критика ие садржи ни 50% истине, њепа је вредност позитивна."
Лазар Кагановић, други секретар партије, такође, вели на XVII партијском конгресу:
"Слободна и озбиљна критика проблема партије у разиим организацијама партије је за сваког члана Комунистичке партије осиовно право које произилази из унутрашње демократцје партцје. Само на бази унутрашње демократије у партији, може се у осиови развити бољшевичка критика."
То је само теорија, пракса је нажалост нешто сасвим друго.
Још за живота Лењиновог, а нарочито после његове смрти, почела је по етапама да ишчезава демократија у Бољшевичкој партији, а потом и у осталим комунистичким партијама, да би сада под Стаљином партија постала конформистичка. Последица тог крутог, скоро фашистичког конформизма, довела је до клања неконформиста у Совјетској Унији. Сви они који се нису слагали, па макар и на најнезнатнијим питањима са Стаљиновском "линијом", захваљујући факту да је Стаљин имао у рукама полицију и партијски апарат истовремено, били су још од првих дана прогоњени, затварани или депортовани. Они који су се усудили да критикују извесне радње или интриге Стаљинове које су имале за циљ завођења његове личне диктатуре називани су "леви", "десни", "центар" итд. Као такви марљиво су одстрањивани од партијских и државних функција, а на њихово место постављани су људи, без великих вредности, моралних ни интелектуалних, разни каријеристи, који су у свакој згодној прилици успевали да убеде Стаљина у своју лојалност и у слепу покорност "најбољем од најбољих" и "једино непогрешивом Стаљину".
Још на XI конгресу партије, један од првих опозиционара и неконформиста, Шљапников, горко се тужи:
"Друг Фрунзе је обећао да ће ме убедити помоћу митраљеза о исправности његовог гледишта."
На истом конгресу Косиор, потоњи секретар Украјинске Комунистичке партије и десна рука Стаљинова у Украјини (а који је данас само због тога ишчезао) износи тешке оптужбе против покушаја уништења демократиуе у Партији:
"Систем дирекције наше партије, вели у свом говору Косиор, постао је бирократски и императиван, и до извесне мере војиички, као за време ратног периода. Тврдим да је Централни комитет почео да обрађује борбу фракција То је режим песпице "
Услед оваквог стања у партији и услед таквог става партијског вођства напустио је партију велики број старих бољшевика.
Александра Колонтај, шеф "Радничке опозиције", критикујући НЕП, такође, оштро напада уништавање демократије у Партији:
"Нова политика умањује активност партије. Мисао је угушена. Узрок томе лежи у режиму партије. Он мора да се измени да би се радници осетили као у својој кући и да могу у њој да примењују политику класе."
Овим појединачним критикама против угушивања демократије у партији формирају се и придружују се и поједине групе и фракције које протестују против диктатуре у партији, било преко својих група, било чак и заједно све групе.
Позната група "46", стари бољшевици на челу са Пјатаковим, Мураловим и Серебријаковим, који су на време осетили сву опасност од Стаљинове политике у партаји оштро протестује против конформизма који Стаљин све више практикује у партији у свом меморандуму они између осталог веле
"Лоша дирекццја парализира и разара партију. Партија престаје у великој мери да буде жива активност, да буде активна итд. Уместо тога видимо да је партија све више и више подељепа. Са једне стране хијерархија секташа, са друге маса чланова.
Има професионалних функионера партијских назначених одозго и солидна маса комуниста, са друге стране, који не узима никаквог учешћа у животу партије."
Ова група даље тражи примену статута у животу партије, тражи широке конференције чланова партије, где се слободно могу дискутовати сви проблеми који се постављају у партији и држави.
Комуниста Штусов тражи, такође, на XI Конгресу да чланови партије могу слободно говорити и да им се не прети казном јер су се усудили да "говоре данас оно што је јуче рекао Лењин"
У овој борби за демократију у партији учествује и Троцки са Красином, Осинским и другим.
Ова правилна бољшевичка критика старих бољшевичких кадрова и твораца Бољшевичке партије имала је великог одјека у руским радничким масама, што је натерало Политбиро партије да усвоји, и још једном, резолуцију о унутрашњој демократији у партији, иако је иста фигурирала у партијским статутима. То је било 1923 године, дакле још за живота Лењиновог. Лењин умире, а са њим и сама резолуција, односно демократија у Бољшевичкој партији.
После смрти Лењинове, а нарочито пред доношење петогодишњег плана, опозицији се придружују скоро сви стари бољшевици. Познат је још и меморандум "83", чија је листа, заједно са листом пређашњих опозиционара, била листа за стрељање неколико година касније. 1928 настаје друга етапа учвршћивања личне диктатуре Стаљина и његове бирократске клике. У то доба спада оштра борба опозиције против Стаљина и скоро опште неслагаање свих старих бољшевика са његовом политиком. Тада Стаљин остаје у мањини. Против њега је чак и Ворошилов, који је одлучно устао против насилне колективизације села, одбивши да употреби војску против побуњених сељака.
Тада се већ јасно види неколико струја које су имале већину у партији, те су се могле досга лако отрести Стаљина и његове бирократске клике. Али њихова неодлучност их је коштала доцније живота. Не само да нису ујединили снаге у борби за демократију а против личне диктатуре Стаљинове, већ су један за другим почели да капитулирају, искључиво због тога да би избегли расцеп партије која им је била преча од свега. Покушај на XIV конгресу да се дође до измирења и да се све групе узму на рад у партији и да им се дозволи слободна активност под дирекцијом ЦК партије је пропала, јер је Стаљин одбио са њима сарадњу. Тада Лашевић тврди "да је партија присилила опозицију да иде у шуму".
Када је опозиција увидела да је направила катастрофалну грешку прибира се, уједињује се, јер су увидели да су њихове критике и њени погледи и по колекгивизацији и по стању у партији и држави били у великој мери исправни. У радничким масама, нарочито међу партијцима, симпатије према опозицији расту. Бирократски кремаљски режим почиње да се љуља из темеља. Да би се сачувала лична власт, потребно је било уништити опозицију. Отуда и долази масовно стрељање свих бољшевика из опозиције од 1920-1936. године. Стрељане су све групе, заправо сви њени представници: група "Радничка правда", "Радничка група", група Троцкога, група Преображенски-Смирнов итд.
Представници ових група и скоро све њихове познате присталице "неконформисти", уништени су огњем и мачем да би се сачувала власт групе бирократа и терориста, који су обојили Совјетску Унију крвљу њених твораца.