Живојин Павловић
Биланс совјетског термидора:
Приказ и открића о делатности и организацији Стаљинског терора
У овом делу, изнећемо само листу стрељаних партијских функционера, који у моменту хапшења нису заузимали извесне положаје у држави. Исто тако изнећемо хронолошким редом разне процесе и масовна стрељања без процеса, изневши биографије само оних старих бољшевика које нам недостају у првом делу.
Стрељање партијских функционера који су у партији, нарочито у унутрашњости, заузимали видне положаје, било је махом обављено без икаквих публикација. Махом стрељања нису вршена у месту, већ су појединачно одвођени на губилиште у Москву или су стрељани изван места у којима су радили и уживали извесну популарност. Отуда је и врло тешко представити праву слику истребљивања партијских кадрова.
Познато је да после искључења троцкиста и десне опозиције, нико од бивших опозиционара није могао више заузимати никакав положај у партији. Наравно, реч је о особљу које диригује партијском политиком, нарочито у федералним републикама и у руским провинцијама. Ту су постављани, а не и бирани, само они, који су важили као одушевљени стаљиновци. Отуда је истребљивање баш тих партијаца дубоко одјекнуло у партијским организацијама, што се нарочито запазило на последњем партијском конгресу, где је Стаљин принуђен да изјави, да је "чишћење завршено". Па, ипак, та га изјава није спречила да пошаље у смрт Мејерхолда.
Масовно истребљивање ограничило се првих дана скоро искључиво на оне старе бољшевике, који су некада, па макар то било и првих дана револуције, припадали опозиционим групама. Стаљин је веровао да је после последње капитулације опозиције њихова акција потпуно ликвидирана, и да су сви повили грбаче пред кремаљском бирократском кликом. Уствари, рушењем и последњих заоставштина демократије у партији, убијањем сваке критике и узимањем све власти у партији и држави од стране Стаљина и неколико Кагановића, запостављањем и малтретирањем опозиционара у сваком погледу и у свакој згодној прилици, све је ово револтирало прве сараднике Лењинове и творце револуције, те су били принуђени да поведу оштру борбу против Стаљинове диктатуре. То утолико више, што су извесна предвиђања опозиције добијала већ своје потврде, а нарочито што се тиче колективизације.
Стаљин је увидео да му лично прети са ове стране велика опасност те је и донео одлуку да се једним потезом курталише целе опозиције, не де-портирањем и хапшењем, већ масовним стрељањем, представивши их као "шпијуне" и људе који су "хтели да продају совјетску државу страном капиталу". Како је за ту тако страшну оптужбу требало и доказа, Стаљин је помоћу ГПУ-а извршио одвратне фалсификате, па да после и творце тих фалсификата истреби, како би једини сведоци ових нискости ишчезли. Оптужене је присилио или убедио да у "интересу револуције и партије" понесу на својим леђима шпијунски крст. Тамо где му нису помогла ова два средства, агенти провокатори су ушли на сцену да одиграју своје одвратне улоге.
Уклањање старих бољшевика са партијских послова почело је још смрћу Лењиновом. Ово нарочито важи за партијски апарат - Централни комитет и Политбиро. "Социјалистички гласник" од 11. фебруара 1937. године доноси јединствен преглед политике одстрањивања старих бољшевика из партијских инстанци. Тако, Шести конгрес партије, који је одржан у јулу и августу 1917. године, изабрао је Централни комитет у који су ушли: Лењин, Стаљин, Свердлов, Бухарин, Риков, Ђержински, Артем, Камењев, Троцки, Зиновјев, Ногин, Урицки, Ломов, Миљутин, Јофе, Крестински, Колонтај, Стасова, Бубнов, Сокољников и Смилга. Од овог броја 7 су умрли још одавно, 6 су напустили сваки партијски рад услед ситуацијс у партији, а од осталих 7 су "контрареволуционари": Бухарин, Зиновјев, Риков, Камењев, Смилга, Сокољников и Троцки. Остао је још само Стаљин.
Ово је уствари био "штаб револуције".
На VII конгресу партије од 1918. године од 15 чланова ЦК, колико их је онда изабрано, 6 су умрли, 2 прекинули сваки политички рад; од 7 осталих, 6 су "контрареволуционари": Бухарин, Зиновјев, Смилга, Сокољников, Троцки и Шмит. Јошје остао само Стаљин.
У марту 1919. године, на VIII партијском конгресу, изабран је ЦК који се састојао од 19 чланова. 3 су умрли, 3 напустили политику, 11 су "контрареволуционари": Бухарин, Бјелобрадов, Јевдокимов, Зиновјев, Камењев, Радек, Раковски, Серебријаков, Смилга, Томски и Троцки. Остали су још само Стаљин и Калиљин.
Марта 1920. IX конгрес изабрао је ЦК, такође, од 19 чланова, 3 су умрли, 2 напустили политику, 11 су "контрареволуционари": Бухарин, Зиновјев, Камењев, Преображенски, Радек, Раковски, Риков, Серебријаков, Смирнов, Томски и Троцки. Остали су још тројица у Партији: Стаљин, Калињин и Андрејев.
Седми конгрес изабрао је комисију за изградњу новог партијскот програма. Поред Лењина било је још 6 чланова: Стаљин и још 5 "шпијуна": Бухарин, Зиновјев, Камењев, Риков, Троцки и Томски.
После Лењинове смрти, XIII конгрес, који је одржан у мају 1924. године, изабрао је ЦК од 53 члана. Овај ЦК изабрао је и свој Политбиро од 7 чланова у који су ушли Стаљин, и још 6 "шпијуна и издајника": Бухарин, Зиновјев, Камењев, Риков, Троцки и Томски.
Од шесторице, које је Лењин назначио као своје наследнике, у фамозном тестаменту, који је Стаљин уништио, остао је у животу још само Стаљин. Троцки је у емиграцији, остала четво-рица су стрељани као "контрареволуционари".
Од оснивања Коминтерне 1919, па до 1929. године, сви главни рапорти поднети су на конгресима од стране Лењина и још 4 "народна непријатеља": Бухарин, Троцки, Радек и Зиновјев.
Према томе од 20 бољшевичких вођа о којима је било речи, само су још двојица (ко зна докле) толерирани од стране Стаљина: Андрејев и Калињин, 17 осталих су стрељани, помрли, или су осуђени на робију.
Од 71 члана ЦК изабраних на XVII конгресу партије 1934. задржано је у ЦК изабраном 1939. године свега 16 чланова. Сви остали су стрељани, затворени или депортирани. Иста је пропорција и са помоћним члановима ЦК. Од 11 чланова Политбироа, који су уствари заједно са Стаљином дириговали стрељање старих бољшевика пали су у немилост, а можда и стрељани 6 и то: Косиор, Чубар, Петровски, Постишев, Рудзутак и Јежов који је био трећи секретар партије (после Стаљина и Кагановића).
Од 71 члана Контролне комисије, само је један изабран 1939. године (7. VI) и то Шкирјатов. Сви су остали сматрани недостојним да заузму положаје "чистача" партије, па чак и сам Андрејев, председник комисије.
Овим масовним стрељањем старе бољшевичке гарде, проценат старих бољшевика је знатно опао. Према извештају једног од секретара Бољшевичке партије, Маљенкова (бившег Стаљиновог писара), после XVIII конгреса партије, проценат старих бољшевика од пре 1917. године износи свега 0,3%, свега 1% бољшевика из 1917. године, и 7% из доба од 1917-20. Значи да у партији има више од 90% партијаца од после револуције.
Такође је врло интересантно "чишћење" партије од смрти Лењинове па до данас. Познато је да постоји при ЦК Контролна комисија, која је под непосредном контролом Стаљиновом, и у коју улазе само најсигурнији његови пријатељи. Она има за циљ да сваке године "прочисти" партијско чланство, а нарочито да га очисти од опозиционих елемената. Међутим, велики број чланова, нарочито минирањем демократије, напустио је партију и без чистке. Тако на X конгресу партије 1921. године констатовало се да је од 659000 чланова, напустило добровољно партију, или искључено само у тој години око 200000 чланова. Дакле, скоро једна трећина. Наравно овде су скоро искључиво у питању стари бољшевици из доба револуције или од пре револуције.
Напоменимо, такође, да је 1928. године затворено преко 200000 чланова партије који су припадали опозицији или је симпатисали. 1929. искључено је 5000 троцкиста.
Према Виктору Сержу, који је као француски писац и опозиционар провео у Русији неколико година у затвору, само од децембра 1934. па до краја 1935. године, искључено је из партије од 15-20%. Колико ли их је још страдало за време клања и депортирања од 1936-39. године?
На XVII конгресу који је одржан 1934. године партија је имала 1874488 чланова. На XVIII, пак, конгресу, који је одржан 1939. из извештаја секретаријата види се да сада има "око 1600000" чланова. Дакле, мање за скоро 300000 него пре 5 година. Када се узме у обзир да је за тај период ушло у партију, било из омладине или приправних чланова, такође, око 300000 чланова, значи да је у термидорском периоду искључено преко 600000 чланова партије, од којих је, свакако, највећи део стрељан или ухапшен.
У Совјетској, комунистичкој Унији, само је сваки стоти грађанин члан комунистачке партије.
Само за последње три године Совјетска Унија имала је више политичких процеса него све ауторитарне државе заједно у целом свету. Сви ови политички процеси доносили су скоро искључиво смртне казне. Међутим, зна се, такође, позитивно, да је стрељан велики број старих бољшевика без икаквог процеса. То су махом партијски функционери.
Позабавимо се најпре тим политичким процесима.
Масовни политички процеси почели су убиством Кирова у децембру 1934. године. Највећи број тих процеса углавном био је објављен у совјетској штампи. Али, било је и таквих случајева, да су извесни "процеси" објављени у совјетској штампи неколико дана после стрељања, дакле уопште нису ни одржани. Таквих је нотица нарочито било много у провинцијским листовима.
Одмах по убиству Кирова, стрељано је 22. децембра у Лењинграду 105 "терориста", а 8 дана касније још 14 на челу са убицом Кирова, Николовим.
1935. године стаљински терор је скоро искључиво локализован у Лењинграду, центру опозиције. Јануара те године стрељано је у Лењинграду још 39 "шпијуна", а 31. јануара још 29. У априлу ове године депортирано је око 100000 радника из Лењинграда, под сумњом да су припадали опозицији. Совјетски листови су признали депортацију само 500 "народних непријатеља". Зна се позитивно, да су многе фабрике у Лењинграду обуставиле рад за неколико дана услед недостатка стручног особља, које је депортирано.
После стрељања и депортирања радника из Лењинграда, а нарочито после првог процеса против Зиновјева у коме је исти осуђен на 5 година робије, изгледало је да ће се истребљивања задржати на овоме. Уствари, то је било само затишје пред буру.
Пре него што је Стаљин почео истребљивање старих бољшевика, ударио је најпре на њихова удружења.
Познато је да је у Совјетској Унији постојало "Удружење старих бољшевика". То је удружење обухватало све старе бољшевике од пре револуције. Али, Стаљин је знао да су у том удружењу били ретки стари бољшевици који су одобравали његово неодговорно вршљање у партији и држави. Убиство Кирова је било непосредни повод за растурање овог удружења, које је најзад једним декретом од 27. маја 1935. године растурено.
Месец дана доцније, 29. јуна, растурено је и друго удружење старих бољшевика: "Удружење бивших политичких осуђеника". Ничим није мотивисано растурање ових двају удружења старих бољшевика. Па, ипак, сви стари сапутници Лењинови, познавајући Стаљина, предосећали су да се он неће на овоме задржати, и да ће потом почети са обимнијим прогонима свих оних који нису погнули главе пред кремаљским инквизитором.
После растурања ових бољшевичких организација све до краја ове године, није било важнијих политичких процеса. У очекивању крупнијих догађаја, стрељано је у Новосибирску 9 "издајника".
И у почетку 1936. затишје се продужује. У ствари кремаљски диктатор не седи скрштених руку, већ кроји планове о дефинитивном истребљивању старе бољшевичке гарде.
У овој години пада хапшење тифлиских комуниста. Укида се, такође, и Комунистичка Академија. Од важнијих процеса било је свега два и то: други процес у Камерову у коме су осуђени на смрт и стрељани следећи троцкисти: Шубин, Куров, Лиашенко, Андрејев, Робаленко и Пешконов.
Први велики процес против опозиције одржан је 19-24. августа 1936. године против Зиновјева и другова.
Према оптужници у питању су "завереници" из "троцкистичког центра" који су "убили" Кирова и припремали атентате на Стаљина и његове сараднике као: Кагановића, Ворошилова, Косиора, Постишева итд. (Ову двојицу последњих Стаљин је, такође, касније оптужио да су учествовали у сличним акцијама.) Од оптужених, 16 их је осуђено на смрт и то: Зиновјев, Камењев, Јевдокимов, Бакајев, Мрачковски, Тер-Ваганијан, И. Н. Смирнов, Драјцер, Рајнхолд, Пикељ, Голцман, Давид, Олберг, Берман, М. Лурцје и Н. Јурцје.
Осим неколико последњих, који су по свој прилици играли улоге лажних сведока и провокатора све су то стари бољшевици, који су играли најважније улоге у партији и Совјетској Унији за време и после револуције.
Зиповјев је члан свих ЦК од револуције до 1928. године, члан Политбироа. Председник је Коминтерне и као такав био једна од најомраженијих личности Совјетске Уније на страни. Зиновјев је главни рапортер на свим конгресима Коминтерне. Био је председник Совјета у Петрограду, где је уживао велику популарност. Уочи револуције, заједно са Камењевим, није веровао да је пролетаријат спреман да узме власт у своје руке и да је сачува.
У последње време није заузимао, као ни остали истакнути опозиционари, никакве функције ни у партији ни у држави.
Јевдокимов, је један од најстаријих радника бољшевика. Дириговао је Совјетом и партијском организацијом у Петрограду. Бивши члан ЦК и познати Зиновјевист. Напустио је опозицију 1928. године. Био је члан тајног троцкистичко-зиновјевског центра у Лењинграду.
Бакајев је, такође, један од најстаријих радника бољшевика. Члан је Централне контролне комисије, диригент Чеке у Петрограду, и политички комесар за време револуције. Зиновјевист, оделио се од опозиције 1928. године.
Мрачковски, радник са Урала, потиче из чувене револуционарне породице (и сам се родио у затвору), је стари бољшевик и познати јунак из доба грађанског рата. После револуције са службом је у војсци. Једно време командант војног округа на Волги. Леви опозиционар из 1923. године. Напустио је опозицију 1928. године.
Тер-Ваганијан је стари бољшевик и познати марксистички писац. Оснивач је ревије "Под заставом марксизма". Аутор великог броја радова, а нарочито су запажене његове студије о Плеханову, Лењину итд. Припадао је левици од 1923. године.
Голцман, стари бољшевик и признати економист. Симпатисао је опозицију од 1926-1927. године, али никада у њој није активно радио.
Пикељ, члан партије од револуције и шеф кабинета Зиновјева. Пикељ је познати писац, и велики зиновјевист.
Драјцер, такође члан партије од револуције. Узео је врло активног учешћа у грађанском рату. Припадао је левој опозицији из 1923. године.
Рајнголд, члан партије од револуције. Извесно време био је поткомесар за финансије и члан колегијума овог комесаријата. Никада није био активан опозиционар.
Берман-Јурин, никада није припадао ниједној опозиционој групи. За све време, па и непосредно пред хапшење радио је у поверљивом апарату Стаљиновом, како у Русији, а тако исто и у Немачкој. Његова улога у процесу је доста загонетна а и сумњива.
Фриц Давид, такође није никада припадао ниједној опозиционој групи. Радио је у Стаљиновом апарату у синдикалној секцији. Давид је бивши теоретичар немачке комунистичке партије по синдикалним питањима и уредник синдикалног органа, преко кога је, нарочито, водио оштру кампању против троцкизма. Био је сарадник "Роте Фане", "Правде"' и "Известија" све до хапшења. Уствари, он је припадао групи немачког комунисгачког шефа Ханца Нојмана, који је стрељан. Са њим је радио још и М. Лурије и Н. Лурије.
Лурије М. И. (Емил) је члан немачке комунистичке партије зиновјевог крила а у последње време велики обожавалац Стаљинов, и његове партијске "линије". Пошто се одрекао Зиновјева и опозиције, његови чланци су запажени због изванредне оштрине против Троцког и опозиције у коминтернском листу "Интернационална коре-спонденција" који је излазио у Паризу.
Фриц Давид и двојица Лурија искључени су из партије три месеца пошто су стрељани.
Олберг је, такође, Немац. 1930. године покушава да се увуче у лево крило немачке партије, али га као сумњивог одбијају. Одбијен је и од стране социјалиста. Ото Бауер о њему пише: "Декларација Олберга којом је тражио повратак у организацију је одбијена писмом које сам мојом руком писао." Пришао је затим групи Ландау, а после уједињења ове групе са левичарима, Олберг се нуди Троцком за секретара, по свој прилици по налогу ГПУ-а.
Пошто је касније искључена левица из Комунистичке партије, Олберг одржава везе са Седовим, сином Троцког, али су те везе биле искључиво приватног карактера.
Опште је мишљење да је Олберг одиграо улогу провокатора у циљу компромитовања, не само опозиције немачке партије, како би имали разлога за њихово стрељање, већ и самог Троцког, чији је он био, по његовом причању "емисар" у Совјетској Унији. Исто тако тешке оптужбе падају на Олберга због његових честих путовања у СССР, што је само могао чинити као члан ГПУ-а. Проносе се вести да уопште није стрељан заједно са осталим осуђеним на смрт.
Камењев је председник Совјета у Москви, члан ЦК и Политбироа. Члан Брестлитовске делегације, председник Савета рада и одбране; директор "Правде", директор издања целокупних Лењинових дела итд. Са Стаљином и Зиновјевом склапа триумвират против Троцког, да би касније и сами прешли у опозицију, пошто су вешто искоришћени и злоупотребљени у борби против Троцког.
Смирнов је стари бољшевик и један од првих троцкиста. Члан је револуционарног ратног Комитета, комесар V армије, члан вишег војног савета, комесар пошта. Једини међу оптуженима, који се куражно држао на суду, јер се није дао наговорити да својим држањем падне толико ниско као и остали оптужени. Дуго година био је члан ЦК и Политбироа.
Година 1937. је свакако најкрвавија година од грађанског рата у Совјетској Унији. Читав низ процеса отерао је у смрт безброј старих бољшевика који су одбили да падну на колена пред кремаљском кликом. Крваво коло отворио је процес Пјатакова, са још 16 "шпијуна": Серебријаков, Муралов, Дробнис, Лившич, Богуславски, Књажев, Норкин, Шестов, Ратајчак, Турок, Пушин и Храше; Радек, Сокољников, Арнолд, Стоилов осуђени су на робију.
Биографије главних оптужених углавном донели смо у првом делу. Све су ово, такође, стари бољшевици, осим "сведока" и провокатора из ГПУ-а.
7. маја исте године осуђено је на смрт у Свободнаја (Сибир) 44 "јапанска шпијуна"; 26. истог месеца стрељано је 7; 1. јуна убијен је у Љубјанки политички комесар Црвене армије Гамарник; 12. јуна осуђен је на смрт Тухачевски са још 6 генерала; 16. јуна стрељано је на Даљњем истоку 85 "шпијуна"; истог дана у Сибиру 64 троцкисте и чувени ђурђијански комуниста Буда Мдивани са још 6 другова у Тифлису.
22. јула стрељано је поново у Хабаровску 24 особе из "троцкистичко-јапанске организације".
7. августа осуђено је на смрт и стрељано у Островском срезу 13 "издајника". Истог дана осуђено је на смрт у Красногвардејску 11 особа.
10. септембра у Ворошилову је стрељано 20 "троцкистичких агената"; 15. септембра у Владивостоку осуђено је на смрт 27 троцкиста; 19. септембра у Волохину (близу Ростова на Дону) стрељано је 6 "троцкиста". 2. септембра у Тифлису стрељано је 4 особе, а истог дана у Красногвардији осуђено је на смрт и стрељано још 8 "шпијуна". 1. септембра стрељано је у Москви 10 радника фабрике "Краснајазарја"; истог дана убијен је Љубченко, председник Савета народних комесара за Украјину.
5. октобра стрељано је у Лењинграду још 6 троцкиста; 12. истог месеца осуђено је у Минску 6 "саботера"; 14. октобра у Чити стрељано је са секретаром партије Федоровим још 10 "саботера"; 15. у Иркутску смакнуто је 45 "шпијуна троцкистичко-јапанских", 17. у Ростову на Дону 11 "контрареволуционара"; 17. октобра у Белану 5; 20. у Свободном, и истог дана у Улану-Уде (Монголија) 54 "шпијуна".
2. новембра у Гомелу (Бела Русија) осуђено је на смрт и стрељано 8 "издајника".
21. децембра стрељани су чувени бољшевици: Јенукидзе, генерални секретар Совјетских Република; Оркелашвили, народни комесар, Чебољдајев, Ларип, Метелев, Цукерман, Штајгер и Карахан. Ови су стрељани без суда. 24. децембра на Двини стрељано је 8 особа, а истог дана у Тифлису још 25 виших совјетских чиновника; и најзад у Москви 25. децембра 14 "народних непријатеља".
У 1938. години стрељани су: На Дону у феб-руару (троцкисти) Семенов, Ворошенко, Прујински и Боркин; 2. фебруара стрељан је у Тифлису инжењер Гарчиавели због "саботаже"; 23. истог месеца стрељано је у Осетији 11 ветеринара "због тровања стоке". Најзад у овоме месецу пада и трећи велики процес чувених бољшевика. Осуђени су на смрт: Бухарии, директор "Известија"; Јагода, шеф ГПУ, Риков, бивши председник Совјетске владе; Крестински, помоћник комесара спољних послова; Розенхолц, комесар спољне трговине; Иванов, комесар шума; Чернов, комесар агрикултуре; Гринко, комесар финансија; затим стари бољшевици: Икрамов, Кођајев, Шарангович, Субрев, Левин, Максимов, Корако и Кријуков.
У првој половини 1939. године: 5. јануара осуђено је на смрт 5 виших чиновника из ГПУ; 22. јануара још двојица у Лењинско-Кузњецку.
Укупно, дакле, 55 објављених процеса, у којима је осуђено на смрт 1014 "саботера", "шпијуна" и "издајника", који су као такви објављени, било у московској или локалној штампи. У ове цифре не улазе они који су нечујно били жртве разних парабелума у потиљак у мрачним јазбинама разних Љубјанки широм целе Совјетске Уније. Тако су страдале десетине хиљада официра, црвених војника а можда и више других опозиционара, старих бољшевика.
За то време осуђен је само један бивши руски племић, Принц Волковски на 5 година робије "за клевету совјетског режима". Стварни непријатељи Совјетске Русије као што се види уживају већа права и више благонаклоности у стаљинском режиму него Лењинови сапутници, творци партије и совјетске власти. Стварни саботер Вознесенски, који је "свесно и из мржње према совјетском режиму" саботирао тражење авијатичара Леваневског у поларним пределима приликом лета у Америку, осуђен је на 20 година робије, док је "саботер" Пјатаков осуђен на смрт, мада нико и ничим није доказао да је ма што саботирао.
Поред великог броја стрељаних опозиционара, наведимо још неколико случајева партијских функционора, који нису до сада цитирани, а који су уживали велико поверење Кремљина.
Стрељан је Копдратијев, председник Совјета у Лењинграду, и скоро сви угледни комунисти и комунистички шефови у овом месту.
Од 10 секретара партије у федералним републикама изабраних у априлу 1937. године, дакле после првог вала терора, данас су у животу само Берија, секретар партије на Кавказу (сада комесар унутрашњих дела) и Багиров, секретар партије у Азербејџану.
У Украјини, од 13 чланова Политбироа, изабраних 1937. године, за кратко време сви су скинути са послова, а свакако похапшени, ако не и стрељани. Нарочито је праву панику изазвало стрељање секретара Партије Косиора, који је, иако бивши опозиционар, важио као велики пријатељ Стаљинов. На његово је место постављен Постишев, познати стаљиновац, па да и он падне исте године. На његово место долази из Москве Хрушчов, такође велики стаљиновац, који се још држи. Ваљда до прве прилике. Поред тога позатварани су или депортирани и стрељани скоро сви покрајински партијски секретари у Украјини.
У Белој Русији "чишћење" је било такође потпуно. Према извештају секретара партије Шаранговича (који је, такође, пао крајем 1938. године), од 21. јуна 1937. године, искључен је у Белој Русији из партије 421 члан; 367 је демаскирано као "народни непријатељи" (дакле стрељани). "Демаскирано" је, такође, 150 директора разних предузећа. Стрељани су или похапшени сви покрајински секретари на челу са генералним секретаром партије и скоро свим члановима владе, заједно са председником владе и председником републике.
Секретар партије за Абказију стрељан је под оптужбом да је "спремао атентат на Стаљина" и остале чланове централне владе. Мирзојан, секретар партије у Казахстану, смењен је као "народни непријатељ" 2. јуна 1938. године.
Од важнијих покрајинских секретара стрељани су Васиљев, секретар партије у Красногвардејску; са њим је стрељано још 11 партијских функционера. 24. августа 1937. године скинут је и затворен председник Московског совјета Филатов. У Владивостоку су искључени и затворени председник, секретар, и још два реонска секретара партије. У Чити је осуђен на смрт реонски секретар партије Федоров, као "шпијун", заједно са председницима реонских комитета Толкашевим и Сретенским. 23. октобра скинут је и затворен секретар партије за Далеки исток Вареикис, постављен пре три месеца, када је стрељан његов претходник. Стрељан је зато што је "спречавао чишћење троцкистичких шпијуна". 12. јуна исте године скинут је и затворен први секретар партије у Новосибирску Алексијев са целом управом.
Од осталих угледних комуниста стрељани су или затворени у Москви: Ајзмонт и Томашев, као и Ајзмонтов сип. У Јарославу стрељани су као "народни непријатељи" бивши шефови из "Радничке опозиције" из 1920. године Шљапников и Медведев, где су били још одавно интернирани. Зосја, кћерка стрељаног генерала Уншлихта умрла је у затвору штрајкујући глађу у знак протеста за бесправно и безразложно хапшење. 24. августа 1936. убија се шеф Совјетских синдиката Томски, чувени бољшевик, члан ЦК и Политбироа у првом ЦК за време револуције. Његови сарадници Миљутин, Лариков и Антушков, ишчезли су одмах после његовог самоубиства.
Комуниста Драјцер, познати бољшевик из доба револуције и носилац ордена "Црвене заставе", умро је у затвору од глади, где је штрајковао са још 63-ицом комуниста неконформиста. Бутов, бивши секретар Троцког, убија се јер није хтео да потпише лажне оптужбе против Троцког унапред припремљене од стране Стаљина и његових органа.
Сензација је, такође, била огромна када се сазнало да је ухапшена и чувена комунисткиња Јелена Стасова, члан ЦК партије још од револуције и генерални секретар Међународне Црвене помоћи. Земљачка Розалцја, писац књиге "Парк културе и одмора", и потпредседница Контролне комисије затворена је, такође, као "народни непријатељ".
Шеф кремаљске страже и велики број стражара ухапшени су као "несигурни", а на њихово место Стаљин је довео стражаре са Кавказа, који уопште нису партијци. Стаљинови анђели чувари Паукер и Воловић, који су годинама чували Стаљина и пратили га на сваком кораку, стрељани су под оптужбом да су "припремали" атентат на Стаљина, као да нису свакодневно имали безброј прилика да га ликвидирају, да су се заиста припремали на једну овакву акцију. Уствари, изгледа да су ликвидирани, јер су били упућени у извесне Стаљинове работе, те су као једини сведоци због тога и смакнути.
Од осталих познатих бољшевика стрељани су или затворени: Анишев, осуђен у првом процесу против Зиновјева на 8 година робије и доцније стрељан; Аркус, стари бољшевик, члан финансијског савета у комесаријату финансија; Богдан, познати бољшевик и секретар Зиновјева, извршио је "самоубиство"; Шаров, стари бољшевик, радник, зиновјевист, осуђен у првом процесу против Зиновјева на 8 година а затим стрељан; Шашкин, други секретар Омладинске Интернационале, и један од шефова групе "Ломинаџе", стрељан је; Штикголд, секретар Шкрифјанског, помоћника Троцког за време грађанског рата; Фридланд, млади бољшевички теоретичар; Фуртишев, стари бољшевик; Гајевски, стари бољшевик и јунак грађанског рата, и Грунштајп, стари бољшевик који је дуго време пре рата провео у затворима као политички осуђеник.
Долази затим: Куклин, радник, стари бољшевик и један од диригената партије у Лењинграду, бивши члан ЦК, осуђен је на 10 година робије у првом процесу против Зиновјева. Ломинаџе, бивши секретар Комунистичке омладинске интернационале и члан ЦК партије убио се када је дознао да је оптужен као "шпијун". Окуђава, стари бољшевик и један од шефова партије на Кавказу. Угланов, секретар партије у Москви и један од шефова десне опозиције, депортиран је. Скинуто му је држављанство у августу 1939. године; Рјутин, бивши члан ЦК и један од диригената партије у московском комитету; Слепков, познати новинар "бухаринске школе" и теоретичар десничара; Смилга И. Т. један од диригената устанка из 1917. године, члан ЦК; Стен, један од диригената групе "Ломинаџе" (левичари), стари члан партије и бивши члан контролне комисије.
Овој листи треба додати још следеће старе бољшевике: Федотов, Фридман, Јачек, Јелин, Јудин, Курт, Липшич, Мукин, Зајдел, Саков, Горсенин, Чарков, Хесен, Тарасов, Перимов, Башкиров, Браво, Залуцки, Вардин и други.
Ови последњи су махом зиновјевисти из првих дана, који су напустили опозицију заједно са Зиновјевим. Већина од њих је била у интернацији од првог процеса против Зиновјева, а потом су, како изгледа, стрељани са осталима.
У овом општем клању, комунистичка омладина је дуго времена у заветрини, па да и она као и остале бољшевичке организације даде свој трибут. И она је дала све што је било најбоље. Сензација није била мала, када су совјетски листови донели вест о искључењу из партије и омладине Косарева, генералног секретара совјетске омладине, који је сматран као десна рука Стаљина у гоњењу "троцкиста" и "шпијуна".
Косарев је пуних 10 година секретар омладине. Његово је име носило безброј фабрика, бродова, колхоза, совхоза итд. Из партије је искључен 25. новембра 1938. Затим, 5. јануара 1939. осуђен је на 10 година робије. Његов грех? Понашао се "деспотски" у централном комитету омладине, а на ово има право искључиво Стаљин. Њему није могло да се пришије да је био "троцкиста" или што друго, јер је млад и био сувише одан Стаљину, да би могао "скренути са линије".
Косарев је претходно послао у Сибир као "несигурне" чланове ЦК омладине: Шолтанова, Куријанова, Фајнберга, Бубекина и Андрејева, па да и он ускоро пође за њима.
Од секретара федералних република, ретки су они који су успели да сачувају поверење Кремљина.
Украјински омладинци, чланови Централног комитета Андрејев, Клинков, Татарников, Зелепи и Геро скинути су са посла и искључени, па према томе и затворени. Њен генерални секретар стрељан је заједно са свим члановима Политбироа као "одвратна клика издајника отаџбине, бедни дегенерисани фашисти, троцкистичко-бухарински и буржоаски националисти. Банда терористичких саботера".
10. августа 1937. године пада у затвор секретар омладине у Новосибирску са целим месним комитетом и великим бројем ћелијских секретара. На Даљњем истоку стрељан је секретар омладине Исајев, а у Таџикстану Герасимов.