Владимир Илич Лењин
Задаци пролетера у нашој револуцији
11. Совјети радничких, војничких, сељачких и др. депутата нису схваћени не само у том смислу што је већини нејасан њихов класни значај, њихова улога у руској револуцији. Они нису схваћени ни у том смислу да они претстављају нов облик, тачније, нов тип државе.
Најсавршенији, најразвијенији тип државе међу буржоаским државама јесте тип парламентарне демократске републике: власт припада парламенту; државна машина, апарат и орган управљања, обична је: стајаћа војска, полиција и чиновништво, фактички несменљиво, привилегисано, које стоји изнад народа.
Али револуционарне епохе, почевши од краја XIX века, издижу виши тип демократске државе, државе која у неким односима већ престаје, како Енгелс каже, бити држава, „није држава у правом смислу речи“. То је држава типа Париске комуне, која од народа одвојену војску и полицију замењује директним и непосредним наоружањем самог народа. У томе је суштина Комуне, коју су облагали и оклеветали буржоаски писци, којој су погрешно приписивали, између осталог, и то да има намеру да одмах „уведе“ социјализам.
Баш државу таквог типа почела је стварати руска револуција 1905 и 1917 године. Република совјета радничких, војничких, сељачких и др. депутата, које уједињује Сверуска уставотворна скупштина народних претставника или Совјет совјета и т.сл. — ето што већ улази у живот код нас сад, у даном моменту, иницијативом многомилионског народа, који на своју руку ствара демократију какву он хоће, који не чека ни док господа професори-кадети напишу своје пројекте закона за парламентарну буржоаску републику, — ни док се педанти и рутинери ситнобуржоаске „социјал-демократије“, као г. Плеханов или Кауцки, одрекну свог изопачавања учења марксизма у питању о држави.
Марксизам се разликује од анархизма тиме што признаје нужност државе и државне власти у револуционарном периоду уопште, у епоси прелаза од капитализма к социјализму напосе.
Марксизам се разликује од ситнобуржоаског, опортунистичког „социјал-демократизма“ господе Плеханова, Кауцког и К° тиме што за поменуте периоде признаје нужност не државе као што је обична парламентарна буржоаска република, него државе као што је Париска комуна.
Главне разлике између овог другог типа државе и старог типа јесу ове:
Од парламентарне буржоаске републике повратак на монархију сасвим је лак (што је и доказала историја), јер остаје нетакнута читава машина угњетавања: војска, полиција, чиновништво. Комуна и совјети радничких, војничких, сељачких итд. депутата разбијају и отстрањују ту машину.
Парламентарна буржоаска република скучава, гуши самосталан политички живот маса, њихово непосредно учешће у демократској изградњи целог државног живота одоздо до горе. Са совјетима радничких и војничких депутата — ствар стоји обрнуто.
Они репродукују онај тип државе који је изграђивала Париска комуна и који је Маркс назвао пронађеним, „напослетку, политичким обликом у којем се може извршити економско ослобођење трудбеника“.
Обично износе против тога: руски народ још није припремљен за „увођење“ Комуне. То је аргуменат феудалаца који су говорили о неприпремљености сељака за слободу. Никаквих преображаја који нису апсолутно сазрели и у економској стварности и у свести огромне већине народа Комуна, тј. совјети радничких и сељачких депутата, не „уводи“, не мисли „уводити“ и не сме уводити. Уколико су јачи економски крах и криза коју доноси рат, утолико је интензивнија потреба за најсавршенијим политичким обликом који олакшава лечење страшних рана које је рат нанео човечанству. Уколико руски народ има мање организационог искуства, утолико одлучније треба да приступа организационој изградњи сам народ, а не искључиво буржоаски политиканти и чиновници с „уносним месташцима“.
Уколико брже збацимо са себе старе предрасуде изопаченог од стране господе Плеханова, Кауцког и К° марксизма, псеудомарксизма, уколико ревносније прионемо да помажемо народу да ствара одмах и свугде совјете радничких и сељачких депутата, да узима у своје руке сав живот, уколико више буду господа Љвови и К° отезали сазив Уставотворне скупштине, утолико ће бити лакше народу извршити (преко Уставотворне скупштине или мимо ње ако је Љвов не сазове још за дуго) избор у корист Републике совјета радничких и сељачких депутата. Погрешке у новој организационој изградњи коју остварује сам народ неизбежне су у почетку, али боље је грешити и ићи напред, него чекати док професори-правници које сазива г. Љвов напишу законе о сазиву Уставотворне скупштине и о овековечивању парламентарне буржоаске републике, о угушивању совјета радничких и сељачких депутата.
Ако се ми организујемо и вешто поведемо своју пропаганду, не само пролетери него и девет десетина сељаштва биће против поновног успостављања полиције, против несменљивог и привилегисаног чиновништва, против одвојене од народа војске. А једино у томе и јесте нови тип државе.
12. Замена полиције народном милицијом — јесте преображај који произилази из целог тока револуције и који се сад спроводи у живот у већини места Русије. Ми морамо објашњавати масама да је у већини буржоаских револуција обичног типа такав преображај био врло кратког века, и да је буржоазија, чак најдемократскија и републиканска, поново успостављала полицију старог, царистичког типа, одвојену од народа, полицију под командом буржуја, кадру да на све могуће начине угњетава народ.
Да би се спречило поновно успостављање полиције, има само једно средство: стварање опште-народне милиције, њено стапање с војском (замена стајаће војске општим наоружањем народа). У таквој милицији морају учествовати сви грађани и грађанке од 15 до 65 година, ако се сме тим отприлике узетим границама старости одредити учешће дечака и девојчица и стараца и старица. Капиталисти морају плаћати најамним радницима, послузи итд. за дане које су ови посветили јавној служби у милицији. Без привлачења жена к самосталном учешћу не само у политичком животу уопште него и к сталној, општој јавној служби не може бити ни говора не само о социјализму него ни о потпуној и чврстој демократији. А функције „полиције“ као што су старање о болесницима, о беспризорној деци, о здравој исхрани итд., уопште не могу бити на задовољавајући начин остварене без равноправности жена на делу, а не само на папиру.
Спречити поновно успостављање полиције, привући организационе снаге целог народа стварању опште милиције — то су задаци које пролетаријат мора носити у масе у интересу чувања, учвршћивања и развијања револуције.